Nedelja, Februar 16, 2014
Prase se ne jede dok je malo i slatko
Ni đavo Vas neće
Negde daleko, u jednom selu koje je nekada bilo četvrto na svetu, sada žive fudbalski liliputanci, sa samo grudima, jer u nešto moraju da se busaju. Tamo je crno i crveno sinonim za sve podele, počev od onih davnih do ovih novokomponovanih. I više ne postoji ni ono prividno zajedništvo, već samo boje. I ništa više nije konstanta već samo da se ovde đavolu mnogo dopada. Sve ovo možda i nema, a možda i ima neke veze sa reprezentacijom Srbije u fudbalu. Možda je sve ono što novinari pišu produkt samo nekog pekara kojem smo ostali dužni za burek. Ko zna? Možda i nismo (niste) zaslužili bolje. Možda zaista fudbalom je potrebno da nam vladaju neki Karadžići, Đurići, Kokeze, Babići, Čovići. Nema možda...Tako je. Organizam koji jede sam sebe, a onda to isto preživa dok mu se ne da nešto novo. To novo je Aleksandar Stanojević. I sam u jednom trenutku stvoren iz istog organizma, ali koji je uspeo da se otrgne. Na kraju zamalo opet da ga sažvaće, ali zbog ono malo ljudskosti i ispljune. Nije uspelo, ili nije htelo. Prase se ipak ne jede dok je malo i slatko. Možda mora da postane kao oni, a opet jestivo, trenutak pre truljenja. Ne znam. Možda smo i mi i vi truli, a oni mesije. Znam da smo zaraženi, a leka nema, samo nade da ćemo im i dalje biti bezukusni i previše mali za njihove apetite.
